U Gradskom kulturnom centru 15. aprila u okviru "Užičkih strip susreta" održana je promocija stripa "Vekovnici" autora Marka Stojanovića i Sabahudina Muranovića Murina.
Kako je Baron Minhauzen pobedio
ili
princ po princ, Amber
1.
U albumu „Rekvijem“, prvom u serijali „Vekovnici“, Marko je napisao:
„Jedna od prvih mojih lekcija, a davno sam bio dete, beše da svaka stvar na ovom svetu ima svoju senku.“
Ima, Marko, ima...
I svet stripa, s belim kulama i barjacima, tvrdim koricama i bojama, policama u knjižarama i bibliotekama, baca senke naokolo. Tu sliku, možda malo retuširana nadanjima, nevidljivim okom gledaju pisci i crtači skloni stripu, poslednjoj velikoj avanturi.
I znaju da tu pripadaju.
2.
Ovo je zaseda, ova deseta knjiga „Vekovnika“, „Baron i teror“.
Očekivao bi čovek ulazak u rutinu, siguricu; ništa od tog.
Priča u kojoj Dakar, besmrtnik, ostaje bez glave mogla je biti sami zvon čelika i prštanje iskri u svim bojama zmajevog repa, mogla je biti more patetike, tiha plima mudrih misli i vulkanske erupcije grmećih veličanstvenih načela; ništa od tog.
3.
Kad svoju priču sviješ u senku za nju izmaštanu i rosom iskrenosti poškropljenu, osveštanu, čini ti sa da je to dobar korak na putu kao onoj kuli, barjacima i ostalim zanimacijama; ti priču, oni ushit, crtač nadahnuće i eto tebi albuma na zlatnim policama stripovske večnosti.
Mmmm... Ništa od tog.
Mislim, može i to biti; obično se prođe kroz sito senkine senke koja se nekako noktima održava na ovoj našoj litici i koja, bar u Beogradu, širi oko sebe opojne mirise sveta.
U Leskovcu ili Užicu ni psoglavi ne bi mogli taj mirisni trag napipati i pokazati put.
4.
A volimo, mi čitaoci, rutinu, siguricu; uostalom, kad neko potegne „mirotvorac“, popije australijsko pivo, pogleda čeličnosivim očima, lizne svoju krv i pokretom ruke pozove nevaljalca u borbu ili pita poslovnog partnera „kako brat?“, uplivamo u atol u kom je voda topla i bistra, u kom plivaju bića s kojima znamo kako.
Spokoj i uzbuđenje istovremeno.
A volimo, mi čitaoci, i da nam neko izvrne krčmu naopako, pa makar prekinuo nadgornjavanje najboljeg lažova sveta Barona Minhauzena i najmrzovoljnijeg među besrtnicima, onog malog Mrnjavčevićevog; volimo, no trpimo, jer su nam iscelitelji promrzlina duše sa sumnjivim diplomama i inicijacima prepisali mirovanje i bez stresa.
A kako da ne strese kad umirući pobeđuje?
5.
Kad senkine senke senka okrene glavu na drugu stranu i stanovnici njeni oćute tamo gde treba, ima ko shvati da se u nekom Leskovcu, ili čak u Užicu, može i mora hvatati pramen po pramen, nit po nit, zlatna kula po zlatna kula; eto dobrog mesta za život u svetu stripa, eto odbljeska onog idealno zamišljenog Ambera s kulama izvan svakog nereda, izvan tegoba svakodnevnog urednog življenja po pravilu službe.
Da bi svoje svetove do nas poslao, Marko (onaj mali Stojanovićevih), mogao je i morao da stvori mitski Leskovac, koji je od srpskog Mančestera izrastao do tvrđave i uzora.
6.
Voleo bih da je Baron Minhauzen umro pokazujući šipak stručnom žiriju, Marku i svima nama; voleo bih da je Amazonka Alea prošla kroz poniženje uz poj hora sačinjenog od duša časno poginulih sestara ratnica.
To šta bih ja voleo, biće važno kad u Užicu, pored nekako istesanih palisada i kolja, podignem kulu, makar i drvenu; onda bih bio urednik, pa bih mogao autorima da nabacim šta to ja sve volim.
Ovako, moje je da uživam u tuđim ljubavima.
Jer, videlo se u nadmetanju pripovedača u onoj razvaljenoj Muškoj sigurnoj kući, bez njih nema ni razumevanja svojih. Ima dana kad su ljubavi važnije od ratova iz mašte, ima noći koje je nemoguće prebroditi bez sna o danu u kom je sve moglo biti drugačije, ili sanjarenju bar.
7.
Nije Leskovac Amber, prijatelji moji.
Kad bi smo nas nekoliko, recimo nas devet, prepisalo neke strane Markovog dnevnika, te knjige vere u svoje svetove i neodustajanja pred surovom svakodnevnicom, imali bi smo devet kula/tvrđava u kojima svetovi svijeni u šaku i zgrevani toplim dahom mirisne ljudske dušice mogu ojačati, osamostaliti se i s rančićem punim naših snova otići na dalek put, u svet.
Devet kula bile bi neki Amber; devet nas bi smo se, makar između sebe na bučnim okupljanjima, mogli zvati prinčevima.
Marko, prinče, zdrav si!
(Srrrrrk, tres, sipaj!)
Dragan R. Filipović
