Дечко који обећава

Слободан је узоран младић како од њега очекују његови угледни и ситуирани родитељи. Добар је студент, има девојку којом ће да се ожени јер је из „праве“ породице, док га једнога дана вереница, у наступу љубоморе, не удари веслом по глави…
Као да му је то и било потребно, Слободан постаје слободан, баца се наглавачке у свет без обавеза, у свет панка и рока, толико различит од онога у којем се до тада кретао. И у том свету он има успеха.
То траје до тренутка кад падне са мотора који је саставни део новог живота.
И то опет на главу… Они који га негују су из света из којег је отишао. Тај га исти свет води пред олтар и све је опет по старом.

„Дечко који обећава” је југословенски филм снимљен 1981. године. Режирао га је Милош Миша Радивојевић, а сценарио је написао Небојша Пајкић. Пајкићево обожавање новог холивудског филма и опуса редитеља Николаса Реја учинило је да „Дечко који обећава” постане један од стожера српског жанровског филма осамдесетих.

У Рејевом филму глумио је Џемс Дин. Занимљиво је да се главни јунак у филму „Дечко који обећава” зове Слободан Милошевић, као што се звао и будући председник Србије и Југославије који је у то доба био на почетку каријере, а да је филм снимљен исте године када умире председник Југославије Тито.
Улогу Слободана „бунтовника без разлога”, побуњеника против титоистичког система маестрално је одиграо Александар Берчек. Бизарна случајност са избором имена главног јунака у остварењу Мише Радивојевића претворила се касније у реалности у својеврсну зону сумрака распадајуће Југославије.
Теоретичари културе слажу се да нико није успео да на једном месту обједини атмосферу, вредности и идеје „новог таласа“ југословенске културе као што су то учинили Миша Радивојевић и Небојша Пајкић у филму „Дечко који обећава“. Снимљен 1981. године у јеку нове уметности која је заразила Југославију, препун духа борбе против конвенција и окошталих друштвених норми, овај филм је годинама множио своје обожаваоце. Многи, који га нису разумели тада, а ни данас, и даље га сматрају контроверзним и субверзивним. У прилог томе најчешће помињу депресију, сивило и бунт против свега што се сматра друштвеном нормом, што чини основну нит филма.

У филму се појављују – глуме и свирају – иконе музичког „новог таласа „- Душан Којић Која, Ивица Вдовић, Срђан Шапер, Влада Дивљан… Филм је на најбољи начин обојен музиком бендова у којима су свирали, што је од њега направило вероватно први филм џубокс у југословенској кинематографији. У филму се поред осталих појављују Идоли, Која и ВД који су тада са Миланом Младеновићем чинили састав Шарло Акробата. Која је радио музику за овај филм.