Оxајо је београдски алтернативни поп-рок бенд изграђен на контрастима који некако природно припадају једни другима. Бенд чине три фронтмена: Душан „Дукат“ Страјнић, вокал и гитара, Дарио Вуксановић, вокал и гитара, и Марко Ајковић на бубњевима, док басиста Марко Влајчић употпуњује инструменталну поставу бенда. Два веома различита мушка вокала сусрећу се унутар исте песме, понекад се супротстављајући један другом, понекад крећући се као један, окружени немирним гитарама, прецизним бубњевима и електронским сензибилитетом, унутар атмосфере која се у само неколико тренутака може променити од крхке до експлозивне. У њиховом звуку постоји нешто истовремено урбано и интимно: музика рођена у буци града, која непрестано трага за неким тишим местом испод ње.
Од 2023. године Оxајо постепено гради своје место на српској и регионалној еx-YУ музичкој сцени кроз запажена издања, распродате концерте и низ значајних признања. Њихова песма „Сијам“ проглашена је Хитом године на Радију Београд 202, „Пут“ је освојио другу награду на конкурсу за Награду Милан Младеновић, док је „Моје време“ награђено на Бунт Рок Фестивалу. Године 2025. Оxајо је са песмом „МаМа“ стигао до финала Песме за Евровизију, српског националног избора за Евровизију, чиме је бенд стигао до знатно шире домаће публике.
Оно што причу Оxаја чини необичном јесте чињеница да су почели да распродају своје самосталне концерте са свега четири званично објављене песме. Уместо да концерте третира као понављање истог ливе сета, бенд је почео да гради различите светове око своје музике. У мају 2026. представили су серију различито конципираних наступа: Оxајо Роцк ’н’ Ролл, Оxајо Театар и Оxајо Унплуггед, од којих је сваки посебно осмишљен за другачији београдски простор, са сопственом атмосфером, поставком и интерпретацијом песама. Идеја је да се ови формати наставе развијати, допуштајући истој музици да поприма различите облике у зависности од простора и контекста.
Њихов дебитантски албум, Још 9 Сати До Као Неког Мира, или једноставно Ј9СДКНМ, објављен у јуну 2026, можда садржи најједноставнији кључ за разумевање света који стварају. Чак и његов наслов постоји негде између немира и наде, не мир, већ они чудни сати пре њега. Кроз албум се рокенрол и електроника преплићу на различите начине, остављајући довољно простора да свака песма има свој карактер, а слушаоцу да у њој пронађе сопствено значење.
