Priča o buđenju

PRIČA O BUĐENJU

Ona se budi. Dolores otvara oči, ustaje iz postelje, kreće u novi dan. Isto kao juče, isto kao što je to činila prekjuče. Svaki njen dan zapravo je jedan te isti koji se ponavlja iznova i iznova… Ali nešto se menja. Ona se budi, iznutra. Budi se njeno JA, bude se snovi. Budi se svest o potčinjenosti i želja za promenom. I jutra više nisu ista. Malo po malo, Dolores menja svoju svakodnevicu dok ne zavlada sopstvenim životom.

Ko je gledao prvu sezonu serije «Zapadni svet », verovatno prepoznaje ove scene buđenja. Mene su živo asocirale na borbu za emancipaciju žena, možda jer sam pomenutu seriju počela gledati u jeku priprema za ovu izložbu i u vreme kad sam se sve više interesovala za feminizam i ženska prava. Podsetile su me i na osvešćivanje umetnica u polju stripa, kao i na moje sopstveno buđenje. Mada treba napomenuti da se naša strip priča, bar ova balkanska, odvija postepeno i nenasilno, što recimo, nije slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama gde autorke i urednice svako malo dobijaju pretnje od «fanova». Ali trčim pred rudu, vratimo se na početak, na priču o buđenju.

Priča ove izložbe zapravo je priča o mom postepenom osveštavanju i otkrivanju ženskog strip stvaralaštva koje je poput tamne strane meseca : oduvek prisutno, ali sklonjeno od pogleda, a samim tim daleko i od misli, kako tuđih, tako u početku i mojih. Tokom jednog od sastanaka vezanih za pripremu izložbe, An Loren Vigoru, moja velika saveznica, dobronamerno me je podsetila da nisam ni istoričar ni kustos, da ne smem izgubiti svoj glas. Taj mi se savet učinio dobrim. Prema tome, priča koja sledi biće iskrena i lična, objektivna onoliko koliko joj sama njena priroda dozvoljava.

Kada sam kao tinejdžerka osetila da će strip biti moj životni poziv, nisam znala ni za jednu ženu koja se bavi stripom. Pomislila sam da sam jedina, da sam posebna. (Rekoh ja da će biti lično!) Možete zamisliti krizu krhkog adolescentskog indentiteta koja je usledila nakon što sam uvidela svoju grešku. “Ne brini, nema ih mnogo”, tešile su me kolege strip-crtači. Starije autorke ubrzo sam počela da posmatram kao uzore, s divljenjem. Iako zapravo ništa o njima nisam znala, verovala sam da su one prevazišle sve strahove koji su mene tada mučili: da li devojke zaista mogu da crtaju stripove profesionalno, ili mogu biti samo koloristkinje? Kako li se nose s teretom doma i porodice, kad se zna da koliko je crtati stripove zahtevan posao? Kako li trpe sve one sise i guzice strip junakinja koje sevaju sa stranica stripova? O devojkama koje su stripove crtale oko mene, tada nisam mnogo razmišljala. Bila sam samoživo usresređena samo na sopstvene muke. Možda sam ih čak povremeno posmatrala sa blagim prezirom. (Još nisam bila sasvim oprostila univerzumu što mi je ukrao moju posebnost.)
Godine su prolazile i odnele sa sobom, hvala bogu, pubertet i dobar deo samoživosti. Odmah nakon studija, gotovo istovremeno su mi se ostvarila dva sna: postala sam mama, i počela sam profesionalno da se bavim crtanjem i bojenjem stripova. Ovo prvo zasenilo je drugo. Život je počeo da mi orbitira oko jednog novog, malog i vrlo zahtevnog sunca, pa nisam razmišljala o onoj «tamnoj strani meseca».
Sve dok nije došla 2016. godina i donela sa sobom događaj koji će ustalasati svet stripa, čak do malene Srbije. U okviru priprema festivala stripa u Angulemu, objavljena je lista nominovanih autora za Gran Pri, jednu od najprestižnijih nagrada za strip, na kojoj među 30 nominovanih nije bilo niti jedne žene. Bio je to veliki sočni skandal. Redom, nominovani autori povlačili su svoja imena s liste. Kolektiv «BD Egalite» pozvao je na bojkot festivala. Organizatori festivala nevešto su pokušali da poprave grešku dodaći imena Marđan Satrapi i Pozi Simonds na listu, ali doba društvenih mreža ne oprašta greške.
U Francuskom Institutu u Beogradu tim je povodom organizovana tribina o angulemskom gafu i položaju žena u stripu, retka prilika kojom sam izašla sama iz kuće, a koju verovatno ne bih iskoristila da me Žarko Milićević iz udruženja Lazar Komarčić nije pozvao da dođem i iz publike podelim moja iskustva. Tribinu su vodile već pomenuta An Loren Vigoru, ataše za kulturu i zamenica direktora Instituta, i Jelena Jokanović, kako se sama opisuje, dežurna feministkinja na svim konvencijama popularne kulture i gikovštine. Iznosile su podatke o autorkama iz Francuske i Japana koje nikada pre nisam čula. Svedočile su o novom dobu i zahtevima za promenama. Mesec je pred mojim očima počeo da se rotira. A onda su se iz publike digli neki drugi glasovi. Debata je prvo bila pristojna, onda malo žustrija, pa su počele upadice, da bi se na kraju pretvorila u kakofoniju i nadglasivanje s dve različite planete. Neko se setio da vikne «fajront», pa su se zavađene strane razišle povređenih sujeta, dok se meni u glavi vrtelo.
Više mi ništa nije bilo isto. Kao Dolores iz «Zapadnog sveta», moja svakodnevica počela je lagano da se menja. Tokom crtanja, bljesnulo bi mi sećanje na neki «dobronamerni savet» iz prošlosti, digla bih glavu s radnog stola i pitala muža: «Sećaš li se šta mi je onaj rekao, da žene ne mogu da crtaju stripove? A vidi me sad!». Počela sam aktivnije da pratim pitanja ženskih i LGBT prava. Počela sam da se budim. I da se ljutim. Ne samo zbog stripa, zbog svega. Onda je 2017. godine svetom protutnjao pokret #MeToo, i osetila sam da nisam jedina. Bio je to dobar osećaj.

Iste te 2017. odigrao se odlučujući susret s An Loren. Tokom otvaranja Balkanske smotre mladih strip autora u Leskovcu, obratila mi se s idejom da osmislim izložbu strip autorki. Prihvatila sam, ali obazrivo, unapred strepeći od sopstvenog neznanja i odgovornosti koju takav veliki poduhvat nosi. Ali pružala mi se šansa da pomognem da se bar na trenutak osvetli naša strana meseca. To nisam htela da odbijem. Prihvatila sam zadatak i uhvatila se u koštac s rupom u znanju.
Sledećih meseci svaki slobodan trenutak provodila sam u kopanju po arhivama, u listanju kataloga, iščitavanju antologija, članaka, kritika, blogova. U pomoć su priskočili Dragana Kuprešanin i Marko Stojanović, ukazujući mi na neke autorke za koje nisam znala. Naročitu zahvalnost dugujem Ireni Jukić Pranjić, koja je nesebično samnom delila svoja iskustva i znanja o ženskom strip stvaralaštvu, i pomogla mi da se povežem s nekim autorkama. I pored sveg tog rada, površina je samo zagrebana, a tema bi bila podesna za kakav doktorat na rodnim studijama. Ipak, nadam se da je priprema bila dovoljna da pruži dobar temelj izložbi. I kakvu sam toplu vodu otkrila?
Autorki je na prostorima bivše Jugoslavije bilo od samih početaka stripa. Oduvek su bile manje brojne u poređenju s kolegama, ali držim da to nije dovoljno dobar razlog da im se svojstvo strip-autorke oduzme. Neke su svrstane u karikaturistkinje, neke sasvim zaboravljene. Meni najzanimljivija iz tih ranih dana je Ana Ljubov. Ruskinja koja je u Kraljevinu Jugoslaviju stigla bežeći od Boljševika, stvarala je istovremeno kad i autori iz Rusije koji su činili Beogradski krug. Mada se njeni radovi možda lakše mogu svrstati u karikaturu, u svim člancima i svedočanstvima ona se pominje kao autorka strpa, ne karikaturistkinja. Osim njenih radova i pseudonima Ljuba, i par usmenih svedočanstava savremenika poput Andrije Maurovića, iza nje nikakav zvanični dokument nije ostao. Zadnji list u kom je objavljivala bio je Der Kampfer-Borac, vojni časopis NDH. Nije potrebno mnogo mašte pa da se zamisli kakvu sudbinu je možda doživela po oslobođenju Zagreba, pošto joj se tada gubi svaki trag.
Desa Glišić, druga je autorka, zapamćena kao karikaturistkinja i urednica «Ježa». Stripovi koje je crtala bili su kaiševi, tj. pasice. Najpoznatiji strip joj je svakako «Dara Nijagara» nastao po scenarijima Dušana Savkovića, u kom je glavna junakinja moderna mlada žena inspirisana ulogom Merilin Monro u filmu «Nijagara». Bio je to strip pun senzualnosti i vrckastog humora, objavljivan 1954. u vreme najtvrđeg kozervativizma u komunističkoj Jugoslaviji. Doživeo je veliku popularnost, iako je izašlo samo petnaestak epizoda.
Treća autorka je pak renomirana akademska slikarka pariške škole, Ljubica Cuca Sokić. Pored slikarstva, Cuca se bavila ilustracijom za decu. U tu sferu može se svrstati njen rad na stripu. Ona je stripski ilustrovala priče koje su zapravo bile pedagoški materijal za nastavu engleskog jezika. Verovatno ne smatrani «pravim» stripovima zbog svoje primarne namene, po veštini vizualnog pripovedanja i lepoti crteža, Cucini stripovi ne zaostaju za stripovima njenih savremenika.
Ova tendencija da se rad autorki gurne u zapećak pod izgovorom skromnije produkcije ili neke druge namene njihovih stripova, nastavljena je i kasnije. Tek sedamdesetih i osamdesetih, na scenu stupaju autorke koje stvaraju rame uz rame s muškarcima. Mada nisu bile jedine, pomenuću Magdu Dulčić i Helenu Klakočar, pošto su njihovi radovi deo izložbe. Naročito sam ponosna što će na izložbi biti prikazani nikad objavljeni Magdini stripovi, koje je je stvarala neposredno pre nego što nas je napustila 2016. godine. To su stripovi koji se graniče s poezijom.
Teško je govoriti o bilo čemu vezanom za područje bivše Jugoslavije, a da se ne pomene rat koji koji je tu, za mene mitološku zemlju, razorio. Posledice tog rata živo se osećaju i danas. O svoj materijalnoj, moralnoj i duhovnoj šteti koju je naneo ne umem i ne mogu da pišem jer ona prevazilazi moje poimanje, a uopšte pokušavati o tome ovde govoriti, bilo bi možda deplasirano. Što se tiče stripa, jedno je sigurno: ratom je rasparčano i uništeno jedno veliko tržište, pa samim tim i unazađen razvoj devete umetnosti koja je dugo opstajala (i opstaje) samo zahvaljujući entuzijazmu autora i autorki. Iako se danas strip scene dele po nacionalnim osnovama, strip je na ovim prostorima oduvek više spajao nego radvajao. To se potvrdilo i kroz izdanja koja se bave ženskim strip stvaralaštvom, i koja po mom mišljenju čine okosnicu ženskog stripa kod nas.
Prvo takvo izdanje, bar po mojim saznanjima, jeste broj 8-9 stripskog časopisa «Patagonija» iz 2000. godine, s podnaslovom «Zona F», nastao u saradnji sa Ženskom alternativnom scenom Luna iz Vršca. U pregovoru ovog izdanja govori se o «duploj margini» kojoj su potčinjene autorke: o marginalizovanosti stripa kao umetnosti i marginalizovanosti žena uopšte. Namera izdanja je «da učinimo VIDLJIVIM jedan hrabar ženski svet dozvolivši mu da se prikaže». To će biti lajtmotiv svake sledeće knjige i izložbe koja okuplja strip-autorke, to je ta naša tamna strana meseca!
Sledeću knjigu je dve godine kasnije opet iznedrila grupa Luna, ali ovog puta u saradnji sa Asocijacijom za žensku inicijativu. «Feminus Stripus Ludens» okupio je mnoštvo autorki iz regiona, što profesionalnih, što amaterki. Broj je označen kao nulti, a tema bila je «Ženska prava su ljudska prava». Idući, prvi broj, trebalo je da bude na temu seksa i/ili majčinstva, ali nažalost nikad nije realizovan. Gotovo podjednako interesantna mi je i kritika koju je ovo izdanje zavredilo. Renomirani kritičar koji je, pored dosta objektivnih ocena, izgleda ipak bio pomalo uvređen idejom da tamo neke žene rade na jednom strip-izdanju, i ne samo da rade, već vode glavnu reč. Pa, tako, komentarišući popisane stručne saradnike u impresumu, veli: «Biće zanimljivo da se vidi da li će ove naše Amazonke, pošto su muškarce sada iskoristile i iz njih lukavo iscedile know how i ostalo što im je bilo neophodno, iste već u sledećoj svesci odbaciti iz impresuma kao nepotreban, opterećujući balast.» Hladan tuš za naše pionirke.
Treće izdanje predstavlja dosad jedinu pravu antologiju koja okuplja isključivo strip-autorke i to s područja gotovo cele bivše Jugoslavije. «Ženski strip na Balkanu» priredila je već pomenuta Irena Jukić Pranjić, a objavila hrvatska izdavačka kuća Fibra 2010. godine.
Ta knjiga predstavljala je u mnogo čemu polaznu tačku mojih istraživanja. Ovu izložbu posmatram kao direktan nastavak onoga što je ovim kolektivnim izdanjima započeto. Izborom stripova koji su gotovo svi nastali nakon 2010. i uključivanjem mlade generacije strip-autorki nadam se da ćemo otići korak dalje. Trudila sam se da prikažem presek bogatstva likovnih izraza koji idu od mejnstrima, preko mangi do alternativnog i eksperimentalnog stipa. Treba napomenuti da ima još mnogo autorki koje nisu uvrštene u izložbu, a zaslužuju da budu. Sva ograničenja u pogledu broja autorki i država iz kojih dolaze samonametnuta su, što zbog manjka mog glavnog resursa – vremena, što da bih sebi ovaj veliki zadatak malo smanjila i olakšala. Nadam se da će u budućnosti biti još prilika da temeljnije proučim strip-scene zemalja koje su ovom prilikom izostavljene i iskupim se za propušteno.
Deluje da se svakih nekoliko godina autorke okupljaju pod «krovom» jedne knjige ili izložbe, ne bi li se međusobno upoznale i povezale i skrenule pažnju na svoje postojanje. Sa svakom novom takvom prilikom dolazi do malog buđenja, ali ubrzo situacija se vrati na staro. Autorke se raziđu i nanovo budu zaboravljene. Završila bih ovaj tekst pozivom na akciju. Pripremajući ovu izložbu, imala sam utisak da naša neformalna zajednica umetnica raste i osnažuje se. Da se nanovo budi iznutra. Možda je došlo vreme da prestanemo da pristojno klimamo, i da budemo malo glasnije. Solidarne. Da se sasvim razbudimo. Sad nas je više nego ikada pre, a imamo i internet! A sve više je i kolega koji znaju gde nam mesto – rame uz rame s njima. Vreme je da izađemo iz ovog geta zvani «ženski strip». Svaki «ženski strip», bio on sladak i romantičan, ili feministički i militatantan, pre svega je samo strip. Do tog cilja put je verovatno još uvek dug. Ali moramo svi zajedno postepeno menjati našu svakodnevicu dok ne osvane dan kada će jednakost biti naša snaga a različitost postati bogatstvo a ne podkategorija. Jer na horizontu nas čeka još jedan težak zadatak, vraćanje dostojanstva u našu profesiju, i borba za naša, i muška i ženska, autorska i moralna prava.

Zahvalila bih se Muzeju Staroga Grada (Hvar) na ustupljenim radovima Magde Dulčić. Hvala Umjetničkoj organizaciji Anima i Control Space Art j. d. o. o. na ustupljenim epizodama «Stripa u Hrvatskoj»; hvala Mariji Dobrić, Ireni Jukić Pranjić, Piji Nikolič, Mići Miloradoviću i izdavačkim kućama 2x2, Fibra i SystemComics, Francuskom institutu Srbije i svima koji su svojom podrškom i učešćem pomogli da se ova izložba ostvari.

Jana Adamović
tekst iz kataloga izložbe «Ona se budi / BD egalite», 2018.