Прича о буђењу
ПРИЧА О БУЂЕЊУ
Она се буди. Долорес отвара очи, устаје из постеље, креће у нови дан. Исто као јуче, исто као што је то чинила прекјуче. Сваки њен дан заправо је један те исти који се понавља изнова и изнова… Али нешто се мења. Она се буди, изнутра. Буди се њено ЈА, буде се снови. Буди се свест о потчињености и жеља за променом. И јутра више нису иста. Мало по мало, Долорес мења своју свакодневицу док не завлада сопственим животом.
Ко је гледао прву сезону серије «Западни свет », вероватно препознаје ове сцене буђења. Мене су живо асоцирале на борбу за еманципацију жена, можда јер сам поменуту серију почела гледати у јеку припрема за ову изложбу и у време кад сам се све више интересовала за феминизам и женска права. Подсетиле су ме и на освешћивање уметница у пољу стрипа, као и на моје сопствено буђење. Мада треба напоменути да се наша стрип прича, бар ова балканска, одвија постепено и ненасилно, што рецимо, није случај у Сједињеним Америчким Државама где ауторке и уреднице свако мало добијају претње од «фанова». Али трчим пред руду, вратимо се на почетак, на причу о буђењу.
Прича ове изложбе заправо је прича о мом постепеном освештавању и откривању женског стрип стваралаштва које је попут тамне стране месеца : одувек присутно, али склоњено од погледа, а самим тим далеко и од мисли, како туђих, тако у почетку и мојих. Током једног од састанака везаних за припрему изложбе, Ан Лорен Вигору, моја велика савезница, добронамерно ме је подсетила да нисам ни историчар ни кустос, да не смем изгубити свој глас. Тај ми се савет учинио добрим. Према томе, прича која следи биће искрена и лична, објективна онолико колико јој сама њена природа дозвољава.
Када сам као тинејџерка осетила да ће стрип бити мој животни позив, нисам знала ни за једну жену која се бави стрипом. Помислила сам да сам једина, да сам посебна. (Рекох ја да ће бити лично!) Можете замислити кризу крхког адолесцентског индентитета која је уследила након што сам увидела своју грешку. “Не брини, нема их много”, тешиле су ме колеге стрип-цртачи. Старије ауторке убрзо сам почела да посматрам као узоре, с дивљењем. Иако заправо ништа о њима нисам знала, веровала сам да су оне превазишле све страхове који су мене тада мучили: да ли девојке заиста могу да цртају стрипове професионално, или могу бити само колористкиње? Како ли се носе с теретом дома и породице, кад се зна да колико је цртати стрипове захтеван посао? Како ли трпе све оне сисе и гузице стрип јунакиња које севају са страница стрипова? О девојкама које су стрипове цртале око мене, тада нисам много размишљала. Била сам саможиво усресређена само на сопствене муке. Можда сам их чак повремено посматрала са благим презиром. (Још нисам била сасвим опростила универзуму што ми је украо моју посебност.)
Године су пролазиле и однеле са собом, хвала богу, пубертет и добар део саможивости. Одмах након студија, готово истовремено су ми се остварила два сна: постала сам мама, и почела сам професионално да се бавим цртањем и бојењем стрипова. Ово прво засенило је друго. Живот је почео да ми орбитира око једног новог, малог и врло захтевног сунца, па нисам размишљала о оној «тамној страни месеца».
Све док није дошла 2016. година и донела са собом догађај који ће усталасати свет стрипа, чак до малене Србије. У оквиру припрема фестивала стрипа у Ангулему, објављена је листа номинованих аутора за Гран При, једну од најпрестижнијих награда за стрип, на којој међу 30 номинованих није било нити једне жене. Био је то велики сочни скандал. Редом, номиновани аутори повлачили су своја имена с листе. Колектив «БД Егалите» позвао је на бојкот фестивала. Организатори фестивала невешто су покушали да поправе грешку додаћи имена Марђан Сатрапи и Пози Симондс на листу, али доба друштвених мрежа не опрашта грешке.
У Француском Институту у Београду тим је поводом организована трибина о ангулемском гафу и положају жена у стрипу, ретка прилика којом сам изашла сама из куће, а коју вероватно не бих искористила да ме Жарко Милићевић из удружења Лазар Комарчић није позвао да дођем и из публике поделим моја искуства. Трибину су водиле већ поменута Ан Лорен Вигору, аташе за културу и заменица директора Института, и Јелена Јокановић, како се сама описује, дежурна феминисткиња на свим конвенцијама популарне културе и гиковштине. Износиле су податке о ауторкама из Француске и Јапана које никада пре нисам чула. Сведочиле су о новом добу и захтевима за променама. Месец је пред мојим очима почео да се ротира. А онда су се из публике дигли неки други гласови. Дебата је прво била пристојна, онда мало жустрија, па су почеле упадице, да би се на крају претворила у какофонију и надгласивање с две различите планете. Неко се сетио да викне «фајронт», па су се завађене стране разишле повређених сујета, док се мени у глави вртело.
Више ми ништа није било исто. Као Долорес из «Западног света», моја свакодневица почела је лагано да се мења. Током цртања, бљеснуло би ми сећање на неки «добронамерни савет» из прошлости, дигла бих главу с радног стола и питала мужа: «Сећаш ли се шта ми је онај рекао, да жене не могу да цртају стрипове? А види ме сад!». Почела сам активније да пратим питања женских и ЛГБТ права. Почела сам да се будим. И да се љутим. Не само због стрипа, због свега. Онда је 2017. године светом протутњао покрет #МеТоо, и осетила сам да нисам једина. Био је то добар осећај.
Исте те 2017. одиграо се одлучујући сусрет с Ан Лорен. Током отварања Балканске смотре младих стрип аутора у Лесковцу, обратила ми се с идејом да осмислим изложбу стрип ауторки. Прихватила сам, али обазриво, унапред стрепећи од сопственог незнања и одговорности коју такав велики подухват носи. Али пружала ми се шанса да помогнем да се бар на тренутак осветли наша страна месеца. То нисам хтела да одбијем. Прихватила сам задатак и ухватила се у коштац с рупом у знању.
Следећих месеци сваки слободан тренутак проводила сам у копању по архивама, у листању каталога, ишчитавању антологија, чланака, критика, блогова. У помоћ су прискочили Драгана Купрешанин и Марко Стојановић, указујући ми на неке ауторке за које нисам знала. Нарочиту захвалност дугујем Ирени Јукић Прањић, која је несебично самном делила своја искуства и знања о женском стрип стваралаштву, и помогла ми да се повежем с неким ауторкама. И поред свег тог рада, површина је само загребана, а тема би била подесна за какав докторат на родним студијама. Ипак, надам се да је припрема била довољна да пружи добар темељ изложби. И какву сам топлу воду открила?
Ауторки је на просторима бивше Југославије било од самих почетака стрипа. Одувек су биле мање бројне у поређењу с колегама, али држим да то није довољно добар разлог да им се својство стрип-ауторке одузме. Неке су сврстане у карикатуристкиње, неке сасвим заборављене. Мени најзанимљивија из тих раних дана је Ана Љубов. Рускиња која је у Краљевину Југославију стигла бежећи од Бољшевика, стварала је истовремено кад и аутори из Русије који су чинили Београдски круг. Мада се њени радови можда лакше могу сврстати у карикатуру, у свим чланцима и сведочанствима она се помиње као ауторка стрпа, не карикатуристкиња. Осим њених радова и псеудонима Љуба, и пар усмених сведочанстава савременика попут Андрије Мауровића, иза ње никакав званични документ није остао. Задњи лист у ком је објављивала био је Дер Кампфер-Борац, војни часопис НДХ. Није потребно много маште па да се замисли какву судбину је можда доживела по ослобођењу Загреба, пошто јој се тада губи сваки траг.
Деса Глишић, друга је ауторка, запамћена као карикатуристкиња и уредница «Јежа». Стрипови које је цртала били су каишеви, тј. пасице. Најпознатији стрип јој је свакако «Дара Нијагара» настао по сценаријима Душана Савковића, у ком је главна јунакиња модерна млада жена инспирисана улогом Мерилин Монро у филму «Нијагара». Био је то стрип пун сензуалности и врцкастог хумора, објављиван 1954. у време најтврђег козервативизма у комунистичкој Југославији. Доживео је велику популарност, иако је изашло само петнаестак епизода.
Трећа ауторка је пак реномирана академска сликарка паришке школе, Љубица Цуца Сокић. Поред сликарства, Цуца се бавила илустрацијом за децу. У ту сферу може се сврстати њен рад на стрипу. Она је стрипски илустровала приче које су заправо биле педагошки материјал за наставу енглеског језика. Вероватно не сматрани «правим» стриповима због своје примарне намене, по вештини визуалног приповедања и лепоти цртежа, Цуцини стрипови не заостају за стриповима њених савременика.
Ова тенденција да се рад ауторки гурне у запећак под изговором скромније продукције или неке друге намене њихових стрипова, настављена је и касније. Тек седамдесетих и осамдесетих, на сцену ступају ауторке које стварају раме уз раме с мушкарцима. Мада нису биле једине, поменућу Магду Дулчић и Хелену Клакочар, пошто су њихови радови део изложбе. Нарочито сам поносна што ће на изложби бити приказани никад објављени Магдини стрипови, које је је стварала непосредно пре него што нас је напустила 2016. године. То су стрипови који се граниче с поезијом.
Тешко је говорити о било чему везаном за подручје бивше Југославије, а да се не помене рат који који је ту, за мене митолошку земљу, разорио. Последице тог рата живо се осећају и данас. О свој материјалној, моралној и духовној штети коју је нанео не умем и не могу да пишем јер она превазилази моје поимање, а уопште покушавати о томе овде говорити, било би можда депласирано. Што се тиче стрипа, једно је сигурно: ратом је распарчано и уништено једно велико тржиште, па самим тим и уназађен развој девете уметности која је дуго опстајала (и опстаје) само захваљујући ентузијазму аутора и ауторки. Иако се данас стрип сцене деле по националним основама, стрип је на овим просторима одувек више спајао него радвајао. То се потврдило и кроз издања која се баве женским стрип стваралаштвом, и која по мом мишљењу чине окосницу женског стрипа код нас.
Прво такво издање, бар по мојим сазнањима, јесте број 8-9 стрипског часописа «Патагонија» из 2000. године, с поднасловом «Зона Ф», настао у сарадњи са Женском алтернативном сценом Луна из Вршца. У преговору овог издања говори се о «дуплој маргини» којој су потчињене ауторке: о маргинализованости стрипа као уметности и маргинализованости жена уопште. Намера издања је «да учинимо ВИДЉИВИМ један храбар женски свет дозволивши му да се прикаже». То ће бити лајтмотив сваке следеће књиге и изложбе која окупља стрип-ауторке, то је та наша тамна страна месеца!
Следећу књигу је две године касније опет изнедрила група Луна, али овог пута у сарадњи са Асоцијацијом за женску иницијативу. «Феминус Стрипус Луденс» окупио је мноштво ауторки из региона, што професионалних, што аматерки. Број је означен као нулти, а тема била је «Женска права су људска права». Идући, први број, требало је да буде на тему секса и/или мајчинства, али нажалост никад није реализован. Готово подједнако интересантна ми је и критика коју је ово издање завредило. Реномирани критичар који је, поред доста објективних оцена, изгледа ипак био помало увређен идејом да тамо неке жене раде на једном стрип-издању, и не само да раде, већ воде главну реч. Па, тако, коментаришући пописане стручне сараднике у импресуму, вели: «Биће занимљиво да се види да ли ће ове наше Амазонке, пошто су мушкарце сада искористиле и из њих лукаво исцедиле кноw хоw и остало што им је било неопходно, исте већ у следећој свесци одбацити из импресума као непотребан, оптерећујући баласт.» Хладан туш за наше пионирке.
Треће издање представља досад једину праву антологију која окупља искључиво стрип-ауторке и то с подручја готово целе бивше Југославије. «Женски стрип на Балкану» приредила је већ поменута Ирена Јукић Прањић, а објавила хрватска издавачка кућа Фибра 2010. године.
Та књига представљала је у много чему полазну тачку мојих истраживања. Ову изложбу посматрам као директан наставак онога што је овим колективним издањима започето. Избором стрипова који су готово сви настали након 2010. и укључивањем младе генерације стрип-ауторки надам се да ћемо отићи корак даље. Трудила сам се да прикажем пресек богатства ликовних израза који иду од мејнстрима, преко манги до алтернативног и експерименталног стипа. Треба напоменути да има још много ауторки које нису уврштене у изложбу, а заслужују да буду. Сва ограничења у погледу броја ауторки и држава из којих долазе самонаметнута су, што због мањка мог главног ресурса – времена, што да бих себи овај велики задатак мало смањила и олакшала. Надам се да ће у будућности бити још прилика да темељније проучим стрип-сцене земаља које су овом приликом изостављене и искупим се за пропуштено.
Делује да се сваких неколико година ауторке окупљају под «кровом» једне књиге или изложбе, не би ли се међусобно упознале и повезале и скренуле пажњу на своје постојање. Са сваком новом таквом приликом долази до малог буђења, али убрзо ситуација се врати на старо. Ауторке се разиђу и наново буду заборављене. Завршила бих овај текст позивом на акцију. Припремајући ову изложбу, имала сам утисак да наша неформална заједница уметница расте и оснажује се. Да се наново буди изнутра. Можда је дошло време да престанемо да пристојно климамо, и да будемо мало гласније. Солидарне. Да се сасвим разбудимо. Сад нас је више него икада пре, а имамо и интернет! А све више је и колега који знају где нам место – раме уз раме с њима. Време је да изађемо из овог гета звани «женски стрип». Сваки «женски стрип», био он сладак и романтичан, или феминистички и милитатантан, пре свега је само стрип. До тог циља пут је вероватно још увек дуг. Али морамо сви заједно постепено мењати нашу свакодневицу док не осване дан када ће једнакост бити наша снага а различитост постати богатство а не подкатегорија. Јер на хоризонту нас чека још један тежак задатак, враћање достојанства у нашу професију, и борба за наша, и мушка и женска, ауторска и морална права.
Захвалила бих се Музеју Старога Града (Хвар) на уступљеним радовима Магде Дулчић. Хвала Умјетничкој организацији Анима и Цонтрол Спаце Арт ј. д. о. о. на уступљеним епизодама «Стрипа у Хрватској»; хвала Марији Добрић, Ирени Јукић Прањић, Пији Николич, Мићи Милорадовићу и издавачким кућама 2x2, Фибра и СyстемЦомицс, Француском институту Србије и свима који су својом подршком и учешћем помогли да се ова изложба оствари.
Јана Адамовић
текст из каталога изложбе «Она се буди / БД егалите», 2018.