У Градском културном центру 15. априла у оквиру "Ужичких стрип сусрета" одржана је промоција стрипа "Вековници" аутора Марка Стојановића и Сабахудина Мурановића Мурина.
Како је Барон Минхаузен победио
или
принц по принц, Амбер
1.
У албуму „Реквијем“, првом у серијали „Вековници“, Марко је написао:
„Једна од првих мојих лекција, а давно сам био дете, беше да свака ствар на овом свету има своју сенку.“
Има, Марко, има...
И свет стрипа, с белим кулама и барјацима, тврдим корицама и бојама, полицама у књижарама и библиотекама, баца сенке наоколо. Ту слику, можда мало ретуширана надањима, невидљивим оком гледају писци и цртачи склони стрипу, последњој великој авантури.
И знају да ту припадају.
2.
Ово је заседа, ова десета књига „Вековника“, „Барон и терор“.
Очекивао би човек улазак у рутину, сигурицу; ништа од тог.
Прича у којој Дакар, бесмртник, остаје без главе могла је бити сами звон челика и прштање искри у свим бојама змајевог репа, могла је бити море патетике, тиха плима мудрих мисли и вулканске ерупције грмећих величанствених начела; ништа од тог.
3.
Кад своју причу свијеш у сенку за њу измаштану и росом искрености пошкропљену, освештану, чини ти са да је то добар корак на путу као оној кули, барјацима и осталим занимацијама; ти причу, они усхит, цртач надахнуће и ето теби албума на златним полицама стриповске вечности.
Мммм... Ништа од тог.
Мислим, може и то бити; обично се прође кроз сито сенкине сенке која се некако ноктима одржава на овој нашој литици и која, бар у Београду, шири око себе опојне мирисе света.
У Лесковцу или Ужицу ни псоглави не би могли тај мирисни траг напипати и показати пут.
4.
А волимо, ми читаоци, рутину, сигурицу; уосталом, кад неко потегне „миротворац“, попије аустралијско пиво, погледа челичносивим очима, лизне своју крв и покретом руке позове неваљалца у борбу или пита пословног партнера „како брат?“, упливамо у атол у ком је вода топла и бистра, у ком пливају бића с којима знамо како.
Спокој и узбуђење истовремено.
А волимо, ми читаоци, и да нам неко изврне крчму наопако, па макар прекинуо надгорњавање најбољег лажова света Барона Минхаузена и најмрзовољнијег међу бесртницима, оног малог Мрњавчевићевог; волимо, но трпимо, јер су нам исцелитељи промрзлина душе са сумњивим дипломама и иницијацима преписали мировање и без стреса.
А како да не стресе кад умирући побеђује?
5.
Кад сенкине сенке сенка окрене главу на другу страну и становници њени оћуте тамо где треба, има ко схвати да се у неком Лесковцу, или чак у Ужицу, може и мора хватати прамен по прамен, нит по нит, златна кула по златна кула; ето доброг места за живот у свету стрипа, ето одбљеска оног идеално замишљеног Амбера с кулама изван сваког нереда, изван тегоба свакодневног уредног живљења по правилу службе.
Да би своје светове до нас послао, Марко (онај мали Стојановићевих), могао је и морао да створи митски Лесковац, који је од српског Манчестера израстао до тврђаве и узора.
6.
Волео бих да је Барон Минхаузен умро показујући шипак стручном жирију, Марку и свима нама; волео бих да је Амазонка Алеа прошла кроз понижење уз пој хора сачињеног од душа часно погинулих сестара ратница.
То шта бих ја волео, биће важно кад у Ужицу, поред некако истесаних палисада и коља, подигнем кулу, макар и дрвену; онда бих био уредник, па бих могао ауторима да набацим шта то ја све волим.
Овако, моје је да уживам у туђим љубавима.
Јер, видело се у надметању приповедача у оној разваљеној Мушкој сигурној кући, без њих нема ни разумевања својих. Има дана кад су љубави важније од ратова из маште, има ноћи које је немогуће пребродити без сна о дану у ком је све могло бити другачије, или сањарењу бар.
7.
Није Лесковац Амбер, пријатељи моји.
Кад би смо нас неколико, рецимо нас девет, преписало неке стране Марковог дневника, те књиге вере у своје светове и неодустајања пред суровом свакодневницом, имали би смо девет кула/тврђава у којима светови свијени у шаку и згревани топлим дахом мирисне људске душице могу ојачати, осамосталити се и с ранчићем пуним наших снова отићи на далек пут, у свет.
Девет кула биле би неки Амбер; девет нас би смо се, макар између себе на бучним окупљањима, могли звати принчевима.
Марко, принче, здрав си!
(Срррррк, трес, сипај!)
Драган Р. Филиповић
